Kuba. Havana. Uvek užarena kaldrma ulica čija je istorija bogata i burna, miris duvana toliko različit od smrada industrijski uzgajanih i uvijenih cigareta koji se oseća u mnogobrojnim barovima, pabovima i restoranima na svakom drugom mestu na svetu, sve to čini obuzimajuću lepotu ovog karipskog dragulja. Zbog njegove ograničene slobode, sve što je jedan ostrvljanin zaista želeo, još dve decenije pre američkih sankcija i Fidela Kastra, nalazilo se sa druge strane Floridskog moreuza koji ga je delio od svih iluzija života bez očiju vlasti koje posmatraju svaki udah ostrvskog vazduha. Međutim, za jednog Amerikanca neukrotivog duha, put slobode se mimoilazio sa kubanskim.

1939. godine, godinu dana pre nego što je Fulgencio Batista posle regularnih izbora zaveo diktaturu na Kubi, Ernest Hemingvej je odlučio da se nastani na ovom ostrvu, te je svojim brodom, krenuvši iz Ki Vesta, preplovio moreuz koji ga je razdvajao od mesta na kom je napisao svoja najvrednija dela. Najcenjeniji i najemotivniji ratni izveštavač svog doba, predan avanturama i rumu, na zidu poznatog havanskog bara, otvorenog 1942. godine, napisao je rečenicu „Moj mohito u La Bodeguiti, moj daikiri u El Floriditi.“ Ovaj natpis i dalje stoji na zidu sada kultnog mesta, kao svedočanstvo o prohujalim vremenima i nepogrešivom ukusu velikog pisca.

Svako svoje kubansko jutro, Hemingvej je počinjao mohitom. Dok je on sedeo u uglu lokala, barmen je izvodio svoj ritual. U Collins čašu sipao je dve kašičice šećera, zalivajući ih sokom od limete, pa sodom. Posle toga, dodavao je sveže listiće nane, gnječeći ih brzim i snažnim potezima tučka i oslobađajući njihov osvežavajući ukus. Kada je najvažniji korak u pripremi mohita završen, sa visine je dolivao beli rum, a ostatak čaše popunjavale su krupne kocke leda. Postojalo je još mongo puteva koji su za krajnji cilj imali mohito, ali ovaj je bio jedini pravi.

Koreni ovog osvežavajućeg pića bili su mnogo stariji od Bodeguite — kao lek za dizenteriju su ga koristili domoroci, a Frensisu Drejku i njegovoj floti upravo je neki pređašnji, primitivni mohito spasao život. Danas, on je nezaobilazni deo svakog leta, provedenog na gradskim ulicama ili na vrelom pesku. Ipak, mohito zaista pripada samo Kubi i samo Hemingveju.

Izvori fotografija: 1, 2