Veliki filmovi često su sastavljeni od velikih priča koje pišu veliki scenaristi, dok te priče pričaju veliki glumci, koje snimaju, oblače, šminkaju, smeštaju u scenografiju veliki majstori svojih poslova, dok svima njima upravlja veliki režiser, a veliki novac za magiju obezbeđuju veliki producenti. Nekad, veliki filmovi donesu veliki uspeh, posebno na radost velikih producenata, a opet, nekad, veliki filmovi propadnu kroz veliku rupu zaborava i neuspeha. A jako, jako retko, veliki filmovi nastanu kao proizvodi male ideje, ali velike istrajnosti i prkosa velikim problemima koji pokušavaju da ih sputaju. The usual suspects jedan je od tih velikih filmova.

Ko je Kajzer Soze? Posle sedamnaest godina od kada je misteriozni Kajzer držao filmofile širom sveta prikovane za sedišta bioskopskih sala kao decu koja rešavaju prve misterije iz Skubi Dua, odgovarati na to pitanje malo je suvišno. Svejedno, ovo remek delo nalazi mesto na našim stranama kao kultni film i obavezno kinematografsko štivo. Banda dežurnih krivaca na postrojavanju koja se podsmeva organima reda i zakona jedna je od najkomičnijih scena u žanru, a svaki od pet kriminalaca fantastičan je karakter. Retrospektivna naracija ostavlja malo tragova za razrešenje raspleta, dok su likovi, iako svi negativni, ipak neverovatno simpatični, čak i Stiven Boldvin. Kevin Spejsi je za ulogu brbljivog ćopavog sitnog prevaranta nagrađen Oskarom za sporednu ulogu, dok Benisio del Toro odnosi utešnu titulu najzabavnijeg dežurnog krivca. Na malo ozbiljnijoj strani, nalazi se Gabrijel Birn u ulozi duboko korumpiranog bivšeg policajca koji ni uz pomoć supruge advokatice, skupih odela i kretanja u visokim krugovima i dogovora sa bogatim investitorima, ne uspeva da očisti za sobom tragove iz prošlosti i započne stoprocentno legitiman život. I za kraj, tu su Stiven Boldvin kao neurotični agresivac i povučeni cinik Kevin Polak. Kako niko od njih ne može ili ne želi da živi drugačije, ubrzo posle hapšenja, prepoznavanja i puštanja iz pritvora, petorka se udružuje i nastavlja sa nedelima, dok ih misteriozni Kajzer Soze, kao ljude koji su se o njega ogrešili, ne satera u ćošak.

Nego, šta još to, osim priče, čini ovaj film velikim? Odgovor je — magija koja se dešavala iza kulisa. Naime, ideja za film nastala je pukom slučajnošću, a jedina okosnica za razvoj priče bili su kriminalci na prepoznavanju. Pisac Kristofer Mekveri ipak je uspeo da je ispriča, a Brajan Singer režira, sa jako malim budžetom i jedva 35 dana vremena. Za tako kratak period snimanja zaslužan je Birn, koga su Mekveri i Singer posle mnogo pregovora ubedili da prihvati ulogu, da bi je on ponovo odbio ukoliko se film ne snimi za tik više od mesec dana i samo u Los Anđelesu. Al Paćino je odbio ulogu policijskog inspektora, na obostranu žalost, a Stiven Boldvin, kome su se nezavisni filmovi smučili, ipak pristaje da igra. To se odrazilo na atmosferu na snimanju, jer je isti, da bi se uživeo u ulogu, maltretirao kolege, posebno Polaka, koji ga od tada ne podnosi. Već spominjana scena postrojavanja u stanici trebalo je da bude ozbiljna, ali kako je ceo dan pred lažnim ogledalom bio izuzetno dosadan, sva petorica su po malo sabotirali snimanje, dok scena na kraju nije izmontirana od njihovih najboljih pokušaja. I tako, magija se ušetala u film uprkos svim poteškoćama, malom budžetu, nižim honorarima, ubrzanom rasporedu i zastarelom tehnologijom snimanja. I tako se prave veliki filmovi.