Kako treba da izgleda film koji je Stivu Mekvinu bio omiljeni u karijeri, a koji je naterao Šona Konerija da zažali zbog odbijanja glavne uloge u njemu? Sa dve različite strane Atlantika, Koneri, tek penzionisani Bond, i Mekvin, u tom trenutku jedan od najtraženijih glumaca u Holivudu, važili su za  mačo ikone, te su kao takvi bili najbolji kandidati za glavnu mušku ulogu u filmu Normana Džuisona. Međutim, kako je ser Koneri odustao, uloga životom i novcem zasićenog milijardera došla je u ruke Stiva Mekvina, a on ju je, dodavši joj svoj lični pečat, učinio besmrtnom.

Tomas Kraun, suočen sa dosadom koju donose konstantni poslovni uspesi i život bez ikakvog rizika i izazova, odlučuje da makar na kratko prekine svoju dokolicu pogleda na svet preko leđa Duha ekstaze. Zbog toga, okuplja tim međusobno nepovezanih ljudi sa ciljem da, dok on sve posmatra kroz prozor svoje kancelarije, u sred radnog dana opljačkaju banku u centru Bostona. Glavni motiv pljačke naravno nije novac, već Kraunu preko potrebno uzbuđenje koje organizacija i osećaj nadmoći donose. Iako se počinioci do ulaska u banku nisu upoznali, pljačka je izvršena uspešno, novac se ubrzo nalazi u Kraunovom posedu, a potom i na  njegovom računu u Ženevi. Bez materijalnih dokaza, ispraćenog puta novca i ideje odakle da započnu istragu, policijski inspektori angažuju Viki Anderson, poreskog istražitelja koji svoj intelekt i nemilosrdnost skriva u krhkom telu prelepe žene. U susretu Viki i Tomasa, dva genijalna uma, rađa se odnos u kom se do samog kraja filma ne razaznaju granice između emocije i profesije, lovca i lovine, igre i realnosti.

Sa vremenskom distancom od četrdeset i pet godina, The Thomas Crown Affair predstavlja jednu kvalitetno režiranu dramu sa snažnim pečatom šezdesetih godina, ali je šire poznat kao na platno prenesena parada ličnog stila Stiva Mekvina i Fej Danavej. No, kako je tema film, ostaviću stil za neku drugu priliku. Alan Trastman, scenarista podjednako popularnog Bullita, stvorio je jednu kompleksnu studiju karaktera za čije je praćenje potrebno usredsrediti se na svaki njen deo, a Džuison ju je, najviše kroz korišćenje podeljenog ekrana, učinio vizuelno zanimljivom. Ipak, scena koja po mom mišljenju obeležava ceo film je senzualnošću nabijena partija šaha, prožeta osmesima, dodirima i pogledima, a praćena živahnim i zavodljivim zvukom džez orkestra koji prati svaki pokret na tabli i van nje.

Bez velikih dijaloga koji se trenutno pamte i ostaju deo pop kulture i svakome poznatih scena, The Thomas Crown Affair je ostvarenje za prave ljubitelje suptilnog filmskog doživljaja. Jedina njegova mana je što je u svom filmskom izrazu zarobljen u godinama u kojima je snimljen, te onima koje šezdesete ne privlače koliko modernije dekade može biti naporan, spor i nezanimljiv. Međutim, ako znate da cenite lepotu različitih perioda filmskog stvaralaštva, cenićete njegov šarm i zaista ćete uživati gledajući ga.