Uhvatio sam sebe kako, pun očekivanja i pozitivne treme, čučim pored zvučnika i čekam da Kris Evans, čuveni radio voditelj BBC2, najavi novi singl Stonsa. Istovremeno sam besan jer su kolege u kancelariji glasne, telefoniraju i muvaju se oko mene a ja ne znam kako da im objasnim značaj trenutka i premijere Džegera i ekipe. Da su kojim slučajem ovi redovi napisani 1967. godine, to bi bilo apsolutno logično i bio bi samo jedan od hiljada drugih u istoj pozi i sa istim isčekivanjem, ali nisu. Datum je 11. oktobar 2012 godine, a sam sebi ličim na nekog lika iz priča mog oca o tome kako su on i njegovi drugari noćima čekali uz Radio Luxembourg da čuju nove pesme tad popularnih bendova, u zoru stvaranja rok muzike. Kako je moguće da se za 50 godina ništa nije promenilo i da bez obzira na sve, ljudi i dalje čuče pored radija čekajući da čuju nove Stonse? Da li su ljudi ostali isti, ili je pak muzika u pitanju?

Nisu ljudi, a nije ni muzika. Stonsi su u pitanju. Ljudi su se promenili i to na gore, postali su razmaženi, postali su drski i prestali su da osećaju i ništa im ne znače muzika i premijera nekog singla. Muzika, sa druge strane, postala je smešna, neangažovana i odavno mrtva. Jedino što shootovi elektronike uspevaju da taj leš nateraju da se trza.

Ipak, to su Stonsi i to je njihov novi singl. Ko god da je zaista slušao i razumeo Stonse prihvatio ih je kao bukvar modernog čoveka. Muzika je uvek pomerala kukove a tekstovi objašnjavali sve sumnje, bolove, patnje i uživanja koja se na životnom auto putu mogu susresti. Ipak, kako je svet počeo da propada, Stonsi su shvatili da njihov udeo u dekadenciji više nije potreban i povukli se na balkon ove velike sale da posmatraju predstavu čiji su deo čak ni kada je ne igraju. Ipak, soundtrack za ovo predapokaliptično doba nije niko drugi do njih mogao da smisli i, na sreću, sačuvali su dovoljno energije i života da svetu podare još jednu pesmu sa savremenom tematikom, tipično džegerovskim osećajem i britkim tekstom.

Doom and Gloom možemo smatrati naslednikom one najčistije faze rada benda sa kraja 60. i početka 70. godina kad su Stonsi postali svesni svega sto ih okružuje i sveta koji je oko nijih. Bolan sudar sa stvarnošću tada je proizveo neke od njihovih najboljih pesama i najoštrijih tekstova, a novi singl bi se mogao nazvati nastavkom tog osećaja i apatičnom himnom modernog doba. Nećemo vam prepričavati tekst ali Džeger peva besno, rečima slika jako i u slušaocu budi energiju koju malo ko od aktivnih muzičara uspeva. Spominju se zombiji, jedenje prašine i deca koja prekopavaju po kontejnerima. Koliko god zvučalo teško, kad čujete pesmu, pomislićete da kraj sveta i nije tako loš. Takođe, ako se udubite i poslušate šta guru dekadencije i bluda ima da vam kaže, iskrenost i kvalitet vam ubrzaju korak, namršte obrve a fanki osećaj koji kaplje iz slušalica vam bude najjače oružije u sukobu sa morem mediokriteta koje srećete tokom dana. Posle 2 dupla Doom and Glooma ujutru, ja mogu da se borim sa svakim…

Ova pesma je davno izgubljeni, zli brat blizanac čuvene hipi himne Gimme Shelter iz 1969. godine. Ako je ta pesma označila kraj hipi pokreta i predstavljala molbu za skloništem i bolan Džegerov vapaj, onda je Doom and Gloom njen odraz u izvrnutom ogledalu i muzika koja nekoga ko potpuno razume ponor društva ali ne misli da išta može da promeni. Zašto onda preostalo vreme ne bi proveli u orgijama?

Zbog tolike britkosti i savremenosti Stonsa, njihove lucidnosti i senzibiliteta, 50 godina njihovog trajanja ne treba da čudi. Ljude koji znaju, Stonsi će uvek inspirisati i davati im format stvarnosti koji im je i potreban. Upravo zbog toga, uvek ću čučati pored zvučnika čekajući da čujem mudre reči propovednika Mika…

 

Izvori fotografija 1, 2