Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina bili su zlatno doba automobilizma u Americi. Takođe, u to doba jeftinog benzina i razuzdanih automobila i muzike, žanr policijskih akcionih drama dostigao je svoj potpuni vrhunac. Zbog toga, Vilijem Fridkin posle par komedija i potpunog treš projekta sa Sonijem i Šer odlučuje da se oproba u ovom cvetajućem žanru.

Rađen po istinitom slučaju, Francuska veza je jedno od remek dela američke kinematografije koje je od samog početka bilo problematično, jer ulogu glavnog (polu)junaka, Džimija Dojla, niko nije želeo da igra. Pošto je postavio nedostižan standard u filmu Bullitt, Stiv Mekvin je glatko odbio učešće u filmu, a za njim i Džejms Kan i Piter Bojl, kome je lik Popaja Dojla bio previše sirov i brutalan. Bilo je pokušaja i da se njujorški kolumnista Džimi Breslin spremi za vodeću ulogu, međutim, Fridkin je morao da odustane od ideje zbog Breslinove potpune nemogućnosti da vozi. Na kraju, izbor je pao na Džina Hekmana i istorija je napisana. Film je osvojio pet Oskara, dve BAFTA nagrade, a iz današnje perspektive, deluje potpuno savremeno i uzbudljivo kao i pre četrdeset jedne godine.

Detektivi Dojl i Ruso (Roj Šajder) iz odeljenja za narkotike vode nas kroz uzbudljivu priču o velikoj i vrsno isplaniranoj pošiljci droge iz Francuske, koju je dvojac sasvim slučajno naslutio posle noći u jednom njujorškom baru. Zbog Dojlove problematične prošlosti koja do kraja filma ne ostaje potpuno otkrivena, ceo slučaj je na ivici propasti. Kako istraga napreduje, obruč oko organizacije se steže, sve do konačnog hapšenja. Život detektiva i istraga koju vode nisu nimalo romantizovani, te film obiluje nasilnim hapšenjima i zaplenama, te generalnim ponašanjem detektiva Popaja Dojla koje ćete pre mrzeti nego voleti.

Nego, ono što ovaj film izdvaja od gomile i čini fantastičnim, osim surovo realističnog prikaza Njujorka na početku sedamdesetih je ta čuvena šestominutna jurnjava, često proglašavana boljom od Mekvinove iz Bullitta. Snimljena je bez dozvole, ali uz veze sa detektivima koji su radili na pravom slučaju, koji su kontrolisali saobraćaj koliko je to bilo u njihovoj moći. Bakarni Pontiac Lemans, osim u najopasnijim deonicama, vozio je lično Hekman, a za kamerom je sedeo Fridkin, koji je za razliku od kamermana bio neoženjen i bez dece. Kao i većina jurnjave, sudar uopšte nije bio u scenariju. Sa druge strane, vozom je upravljao pravi mašinovođa jer njujorške vlasti nisu dozvolile da taj posao obavlja obučen glumac. Kako se Fridkin kasnije prisećao, predstavnik kontrole saobraćaja je bio spreman da zbog njenog odobravanja izgubi posao, a tražio je 40000$ i kartu do Jamajke. Ne zna se pouzdano da li je i dalje živ, ali je sigurno da je godine posle otkaza proveo zadovoljan i okupan suncem i morem.

Francuska veza je film koji iz svakog ugla zrači stilom, od scena iz Francuske, do onih iz centra Njujorka, od policajaca u kišnim mantilima, do dilera iz Bruklina sa svojim afro frizurama i raznobojnim odelima. Uz sjajn rad kamermana i montažera, vizuelna prijatnost ulica prepunih detalja u kombinaciji sa jakim dozama adrenalina koje se oslanjaju na smenjivanje akcije i napetost čekanja čine ovo ostvarenje obaveznim za gledanje, voleli policijske filmove ili ne.

 

Izvori fotografija 1, 2, 3