U svetlu okupljanja (žanrovskih) superekipa zarad snimanja filmova objektivno slabog kvaliteta, nailazak na gangsterski film stare škole sa Alom Paćinom i Kristoferom Vokenom u glavnim ulogama proizvodi potpuno pomešana osećanja. Međutim, s pozitivne strane gledano, dvema glumačkim veličinama, za razliku od kolega iz akcione branše, pod stare dane ne fali ni novca ni posla, a i lepo je znati da sebe i svoje minule uloge ne shvataju preozbiljno, te ne pokušavaju da ih izvedu ponovo, samo u ostarelim izdanjima. Sa takvim pogledom na film Stand up guys, prosto je nemoguće posmatrati ispod oka prvu saradnju dvojice vrsnih glumaca i hemiju koja se među njima, možda prekasno, stvorila. Za ovaj mali ali značajan filmski susret, glavni krivac je Oskarom nagrađeni Fišer Stivens, kome je Stand up guys drugi dugometražni igrani film. I hvala mu na svemu!

U genričkom gradu negde u Americi, kriminalac Val, koga tumači Paćino, posle 28 godina robijanja zbog slučajnog ubistva šefovog sina za koje je stoički preuzeo odgovornost, konačno biva pušten na slobodu. Njega na izlasku dočekuje Dok, za koga ubrzo saznajemo da je nosilac poslednje misije — da ubije prijatelja i saučesnika iz zlatnih dana. Dok je daleko od Vokenovih najsnajnijih kriminalnih uloga, a naznaka da je Paćino nekad glumio surovog kokainskog dilera i zavisnika Tonija Montanu postoji samo u načinu na koji nosi kragnu sada prevelike košulje uvučene u pantalone. Suočeni sa prolaznošću, napretkom tehnologije, godinama i nefunkcionalnim reproduktivnim organima, Dok i Val se ponovo zbližavaju, a spletom tragikomičnih okolnosti, susreću se i sa svojim vozačem Hiršom, koga tumači Alan Arkin. Okupljeni kao tim poslednji put, žestoki momci u godinama odlučuju da provedu noć kao da im je svima poslednja, jer će bar jednom od njih trojice ona zaista i biti takva.

Poslednji dan Valovog života smešten je u sat i po vremena predvidljivog, ali veoma zabavnog filma koji osim glavne priče otvara još nekoliko podzapleta koji mu daju kratko, ali dovoljno duboko razrađenu notu porodične drame. Naravno, Dok neće ubiti Vala i to biva jasno još pre nego što se počne sa gledanjem filma, ali svejedno sam jedino moguće finale filma sa nestrpljenjem očekivao, za šta je kriva magija koju Voken i Paćino prvi put izvode zajedno. Spoj crnog humora i samosatiričnosti, bez obzira na predvidivu priču, izvlače ovaj film iz mora eksploatacija holivudske gerijatrije. Humor koji struji kroz film u svoj svojoj pesimističnosti i depresivnosti nije previše mračan, a takođe, teško da bi ga bilo ko drugi izveo poput pomenute dvojice, koji su pokretačka snaga čitavog projekta. Muzika je zaista fantastična i njeni soul i bluz zvuci su potpuno utopljeni u nostalgičnu atmosferu kojom je zahvaćen čak i poster za film. Ako bih morao da nađem jednu zamerku, onda je to definitivno prekratko trajanje, mada i dve pesme koje je pisao Bon Žovi mogu da se nađu na toj listi.

Ako imate tendenciju da svet, filmsku umetnost, pa i sebe samog shvatate potpuno ozbiljno, preskočite ovaj film, jer će vas nervirati nedostatak velike priče i neočekivanih obrta u njoj, obilja detalja, podataka, podzapleta, simbolike i sveopšte kompleksnosti. Međutim, ako ste zagrejani za spontanost kojom ovaj mali i potpuno nepretenciozni film do poslednjeg kadra odiše, uživaćete u njemu, a sigurno ćete imati želju i da ga pogledate opet. U skladu sa motom celog filma, uživajte u ovakvoj komediji dok možete, jer ih više ne prave kao nekada.

 
Izvori fotografija: 1, 2, 3, 4