Vremena se menjaju. Glavni neprijatelji više nisu komunisti, nuklearne glave su postale prevaziđene, informacija postaje glavno oružje, oskarovac režira film o Džejmsu Bondu, koji je, sudeći po senzacionalističkim naslovima mnogih domaćih novina, potpuno zaboravio na votka martini i prešao na Heineken.

Promena vremena upravo je tema kojom se bavi Skyfall, film Sema Mendesa, i dvadeset treće po redu pojavljivanje agenta 007 na filmskom platnu. Era Danijela Krejga označila je preokret u posmatranju elitnog agenta Mi6, i iskreno, kroz Casino Royale i Quantum of solace, nisam mogao da se pomirim sa tim da je Brosnan zamenjen nekim plavokosim i plavookim ružnjikavim likom. Međutim, Krejg se pokazao kao pravi izbor Bonda za 21. vek i franšiza je uspešno nastavljena. Ovogodišnje filmsko izdanje takođe obeležava pedesetogodišnjicu tajnog agenta, a označava prekretnicu i početak nove ere.

U filmu u kom se naizmenično smenjuju novine i nostalgija, Džejms Bond, pošto je greškom drugog agenta pogođen, dobija priliku da istupi iz službe koja ga je proglasila mrtvim i uživa u opijanju, neimenovanoj devojci i slobodi života bez obaveza na obali Turske. Kada jednog mamurnog jutra na TVu intelektualnog bara na plaži vidi vest o napadu na štab Mi6, Džejms počinje da preispituje svoju odanost službi, a pogotovu M. Ubrzo, Bond se ipak vraća svom odelu, Valteru i votka martiniju.

Znajući da film ne bi bio snimljen bez pomoći velikih brendova, na čelu sa Heinekenom, prva pomisao je bila da ću biti osuđen na jednu ogromnu, dvoipočasovnu reklamu. Na sreću, to nije bio slučaj, jer je svaki plasman proizvoda u Bondove ruke izveden sa mnogo ukusa i nenametljivo, a dve jeretičke flašice piva koje su Heineken koštale 14 miliona €, gotovo da su neprimetne. I u ovom filmu, Tom Ford odela stoje Bondu kao salivena, a Omega Seamaster ne silazi mu sa zgloba. Uz to, Bonda vidimo u još dve-tri za njega netipične, ali zato sjajno izvedene odevne kombinacije, koje oslikavaju neke od Džejmsovih transformacija u filmu. Lokacije na kojima je film sniman izgledaju zapanjujuće, mada je razočaravajuća činjenica da su neke od njih kompjuterski generisane, ili snimane u studiju. Uz sve to, muzička podloga zvuči sjajno, a naslovna numera u izvođenju Adel najbolja je moderna Bond pesma.

Po završenom balavljenju nad vizuelno-stilskim aspektima, dolazi red na stvari koje čine film. Havijer Bardem prosto briljira, tumačeći Silvu, džokerovskog negativca i sajber teroristu. Prelepe Berenis Marlo i Naomi Heris odlično su iznele likove Bondovih devojaka, dok je novi Q, Ben Višo nosilac tehnološke revolucije koja očekuje filmove o 007. Ralf Fajns igra malu ali značajnu ulogu, a izvanredna Džudi Denč, u ulozi M, praktično je glavni lik u filmu. Krejg sa svoje 44 godine biva stavljen u ulogu istrošenog agenta, ostarelog i pomalo nespremnog da prihvati nove metode rada i razvoj tehnologije na uštrb sirove snage. Motivi (ne)prolaznosti, prošlosti i budućnosti prisutni su kroz ceo film, kako kroz radnju, tako i kroz suptilne naznake u dijalozima, koje će svi ljubitelji franšize lako prepoznati. Nostalgičnu notu filmu daje Aston Martin DB5, koji je kultni status stekao kao prevozno sredstvo Šona Konerija.

Pre nego što se podvuče crta, treba imati jednu stvar na umu. Pri ocenjivanju u univerzumu Bond filmova, Skyfall osvaja titulu najemotivnijeg, najkompleksnijeg i najnapetijeg ostvarenja do sada. U pitanju su dva i po sata rušenja mitova, građenja uverljivih likova sa svojom prošlošću, manama, emocijama i strahovima. Sa druge strane, kao filmu sa širom konkurencijom, dvadeset trećem Bondu fali još nekoliko stepenika do borbe sa filmovima iz prve lige. Da je u pitanju bilo koji drugi špijunski triler, prošao bi kroz usta kritike kao zabavan film sa nekoliko zjapećih rupa u priči, koje su direktna posledica scenarija koji nema veze sa delima Jana Fleminga. Međutim, kako glavni junak jeste Džejms Bond, Skyfall predstavlja sjajan temelj za buduće filmove koji bi franšizi udahnuli duh ozbiljnosti, uverljivosti i dubine.

 

Izvori fotografija 1, 2, 3, 4