Godina je 1925. i art deko je na svom vrhuncu. Pokret prožima sve sfere umetnosti, od arhitekture, preko slikarstva, pa do industrijskog dizajna. Mali je broj ljudi koji je tada mogao da priušti sebi Rolls-Royce, a još manji je broj onih koji su mogli da ga naruče u potpuno personalizovanoj izvedbi. A jedan od tih malobrojnih ljudi bio je radža od Nanpare, kome standardni Hooper kabriolet kupljen 1925. godine nije bio dovoljno ekskluzivan. Zato se Radža obratio belgijskom karoserističkom dvojcu, ocu i sinu Jonckheere, tada poznatim po izgradnji kola i autobusa. I deset godina kasnije, rezultat je bio savršen…

Art deko izbija iz svake krivine ovog automobila. Enterijer je pažljivo dizajniran i u isto vreme je sveden, skladan i vulgaran. Ogromni satovi na instrument tabli i puno hroma čine unutrašnjost ovog automobila jednom od najlepših ikada napravljenih, a sigurno najlepšom tog doba, a nesvakidašnji mehanizam prozora sa dva stakla koja se preklapaju samo je jedan od mnogih ekstravagantnih detalja. Spolja, kontra vrata u perfektnom krugu, dramatični aerodinamični oblik suze koji krasi veliko leđno peraje, ogromna maska hladnjaka sa prepoznatljivim Duhom ekstaze i minimalistička geometrijska svedenost svakog njegovog elementa koja neodoljivo podseća na fasadne ornamente skupa čine ovaj automobil remek-delom svog vremena, skupa sa Levijevim aerodinamičnim lokomotivama, Bugatijem 57, Van Alenovom Chrysler zgradom, Rokefeler centrom Rejmonda Huda i drugim spomenicima poslednjeg istinski glamuroznog doba.

Pod dugačkom haubom ugodno je smešten ogromni redni šestocilindrični motor od 7668 ccm sa pristojnih 108 konja pri 2300 obrtaja u minutu. Međutim, poslednja stvar bitna na ovom automobilu je njegova brzina, jer je on bio pravljen da lagano klizi ulicama i ostavlja bez daha svakoga ko je imao tu čast da ga vidi, posebno u doba kada je bio nov. Jedan od detalja koje je aktuelni Phantom pozajmio od ovog automobilskog savršenstva su inicijali na točkovima koji u vožnji ne napuštaju svoj uspravni položaj, što je na ovom automobilu postignuto prekrivanjem zadnjih točkova, za razliku od modernog Phantoma koji za to koristi centar felne ugrađen u osovinu.

Uvećaj (stvarne dimenzije: 700 x 847)
Međutim, po završetku doba glamura, tragična saga o automobilu nastavlja se do današnjih dana, a prvi deo je vezan za njegovo često menjanje ruku u periodu četrdesetih i pedesetih godina. Po jednoj legendi, automobil je neko vreme bio plav i u njemu se vozila neimenovana dementna bogata naslednica, čiji je šofer bio impozantan koliko i Rolls-Royce — bio je to gorostasni crnac sa cilindrom. U nekom trenutku, Jonckheere coupé dolazi u posed Maksa Obija, međutim tragedija automobila se tu ne završava, jer uprkos tome što je Maks restaurirao automobil, svejedno se nije starao o njemu kako umetničkom delu dolikuje. Ofarbavši ga u zlatnu boju i putovavši njime duž Amerike, izlagao ga je kao vašarsku atrakciju u kojoj je svaki krezavi Amerikanac mogao da učestvuje.

Automobil se 1991. godine ponovo pojavljuje iz zaborava na jednoj aukciji i za cifru od preko milion dolara kupuje ga anonimni kolekcionar iz Japana. Petersen muzej ubeđuje kolekcionara da im svoj auto ustupi, što on i čini, i muzej ga izlaže na Concourse D’Elegance 2005. godine gde je automobil dobio samo sporedni trofej za najbolji Rolls-Royce, a u trku za najbolji automobil nije mogao da uđe zbog nedostatka istorije o vlasnicima.

Ako bi se pravila top lista automobila-umetničkih dela, ovaj Rolls-Royce bi bio nesumnjivi pobednik, kao svedok jedne glamurozne i romantične ere, ali i pohlepe, nesreće, bezobzirnosti i gramzivosti koji nastupili kada je Drugi svetski rat opustiošio svet i surovo ga okrenuo naglavce, kao i neumoljivosti sudija koji ovaj automobil nisu odlikovali kako zaslužuje. Jonckheere Coupé je Rolls-Royce kakv nikada pre i nikada posle nije bio stvoren, automobil koji je probio sve granice estetike, ekskluzivnosti i stila. Sada je miran u nekoj garaži, a da može da govori, sigurno bi imao beskrajno priča da ispriča.

 

Izvori fotografija 1, 2, 3