Odgledavši film, skrhkani i ostareli Džejk je pozvao Viki i upitao ju je da li je zaista bio takav, a dobio je odgovor da je bio još gori. Ono što  drugačijim čini ovaj razgovor koji zvuči kao preispitivanje pijanih noći je što su te noći trajale godinama a glavni akter u njima je bio niko drugi no legendarni bokser Džejk La Mota, koji je gledao film upravo o sebi, do tada nesvestan toga kakav je život vodio.

Po mišljenju većine kritičara najbolji sportski film u istoriji priča podjednako zanimljive i teške priče oko svog početka i snimanja. Martin Skorseze je u to vreme patio od depresije i kokainske zavisnosti, Džo Peši je bio frustriran preko svake mere i nameravao da u potpunosti napusti glumu, a kreativna snaga koja ih je sakupila je bio Robert de Niro koji je čitajući La Motinu biografiju došao na ideju da sa Skorsezeom napravi ovo buduće remek-delo. Međutim, tu teškoćama nije bio kraj: Robertu je trebalo skoro četiri godine da ubedi Skorsezea, a producenti su tražili izmene scenarija nekoliko puta i u tom procesu Pol Šreder je otkrio da je Džejk imao brata Džoija koji uopšte nije bio pomenut u njegovoj biografiji, što je bio savršen okidač za pokretanje radnje u filmu.

Radi povećane autentičnosti,  De Niro je mesecima naporno trenirao sa Razjarenim bikom, kupeći od njega prepoznatljive poteze i crte veoma neugodnog karaktera. U jednom od snimaka Denirovih sparinga, Skorsezeov prijatelj je primetio da crvena boja rukavica ubija doživljaj celokupne borbe, te je odlučeno da se film snima u crno-beloj tehnici, što se pokazalo kao veoma pametan potez jer je nedostatak boja dao kadrovima duh četrdesetih godina u kojima se radnja odvijala, ali i umilostivio producente jer je krvi i nasilja bilo u zaista previše. Muzika korišćena za film je odgovarala periodu i sve se kao slagalica uklapalo u nepretenciozni film o ispovesti slomljenog boksera, film koji nije imao veze sa šarenim i megalomanskim Roki serijalom. Jedini snimci u boji su kućni snimci porodice La Mota koje je snimalo pomoćno osoblje Super 8 kamerama ne bi li ti kratki filmovi delovali kao amaterski zabeležena sećanja naizgled srećne porodice.


Maestralno režirane borbe zauzimaju samo oko deset minuta celokupnog trajanja filma, dok je akcenat bačen na La Motinu samodestruktivnost i ljubomoru koje su ga, u koktelu sa alkoholom postepeno uništavale. Agresija mu je uništila brak, paranoja ga je zavadila sa bratom a nebriga o sebi uništila karijeru i dovela ga do očaja. Bes koji kipti iz La Mote ponekad izaziva smeh, češće odbojnost, a po završetku odjavne špice ostaje osećaj mučnine i saosećanja prema čoveku koji je prešao put od slave šampiona do jeftinih hotela, loših šala i nezainteresovane publike.

Ovo genijalno ostvarenje koje je svoj filmski život otpočelo kao prijateljski projekat donelo je Robertu de Niru Oskara, delom zbog činjenice da je za potrebe filma bio i u životnoj formi, ali i da se ugojio 30 kilograma da bi snimao scene starijeg Džejka, što mu sigurno nije palo teško jer je te mesece proveo u Parizu jedući u najfinijim restoranima. Razjareni Bik je takođe ušao u istoriju kao prvi film u kom je osoba portretisana na platnu sedela u publici dok je glumac koji ju je glumio držao pobednički govor. Druga zlatna statua je otišla za najbolju montažu, a Skorseze je još dugo čekao svog Oskara…

Izvor 1, 2, 3