Od kako braća Galager već nekoliko godina u besu gledaju drugog okrećući se preko ramena, a smrt Ejmi Vajnhaus pretvorena u patetisanje iste industrije koja ju je kao nikoga pre uvela u Klub 27, i sama pop muzika u Engleskoj srlja u propast. Kada kažem pop, naravno da ne mislim na sladunjave grupice čije albume deca kupuju više od slatkiša. Naprotiv, mislim na muziku sa stavom, muziku koja reži na mašineriju, a svejedno je obožavana. Muziku koja, baš kao Adel, osvaja simpatije, nagrade i priznanja, ali ipak najviše voli da zaroni u kriglu piva i činiju kikirikija u pabu iza ćoška.

Pank je već dugo mrtav, takođe. A u panku počinje priča o današnjem albumu. Gallows, bend koji su 2005. osnovala braća Karter, Frenk i Stef, bio je poslednje utočište svim pank tradicionalistima na Ostrvu. Bes koji je kuljao iz Frenka Kartera, riđeg gospodina zanemarljivih dimenzija, ali zato impresivnih tetovaža, mogao je da se poredi jedino sa agresivnim poletom iz prošlosti. Da su Sex Pistolsi danas ostali nepromenjenog mentalnog sklopa i živi, njihov album za 21. vek zvučao bi upravo kao Gallows. Ali, Pistolsi su se promenili, kao i Frenk Karter.

Posle izdavanja komercijalno najuspešnijeg albuma Grey Britain, konstantnih turneja i tuča sa publikom, u julu 2011. godine Frenk napušta bend (koji od tada zvuči toliko prazno da ga i Stef napušta) i osniva Pure Love, čiji prvi singl pod nazivom Bury my bones otvaraju stihovi: „I’m so sick of singing about hate“ Korenita promena se desila, a nastavljena je kroz još tri singla, sjajnih Handsome Devil’s Club i Riot Song, i nešto slabiju ali svejedno kvalitetnu Beach of Diamonds.

Uz pomenute četiri numere, album Anthems sadrži još sedam pesama. Bes i (samo)prezir ustupili su svoje mesto optimističnijoj atmosferi i umirenijim vokalima, ali su ljubav prema distorziji i stav ostali uz Frenka. Međutim, iako uklopljeni u vedriji zvuk, tekstovi pesama pokazuju da je Karter i dalje u borbi sa tamnom stranom. Smrt, strah od samoće, letargija, borba sa sopstvenim dostojanstvom i druge teme iz bitaka sa realnošću mnogo su suptilnije opevane nego ranije, a gorčina se sada oseća samo kao propratni ukus celog albuma. Numera koja otvara album, She (Makes the Devil Run Through Me) teraće vas da se lupkate po kolenima prateći ritam u indi maniru, a onda, kada upijete i tekst, osetićete atmosferu koja nikako ne priliči instrumentima koji je prate. Tako, na primer, i balada Burning love romantičnim zvukom prikriva odu sadomazohizmu jedne teške i destruktivne ljubavi, ali ipak predstavlja zaokruženu celinu. Numera Anthem u inače jednostavan zvuk benda unosi i klavirske deonice, a veoma zanimljiva je March of the Pilgrims, Frenkovo pomirenje sa hrišćanstvom koje zatvara album.

Po mom mišljenju, Anthems je zaista veoma kvalitetan album i dokaz da muzika ne mora nužno da bude ekstremna i nekomercijalna da bi bila istinski kvalitetna. Ako želite, gledajte na Pure Love kao na Public Image Limited, bend koji je manifestacija muzičkog sazrevanja Džonija Rotena. Međutim, koliko god bio dobar, Anthems ima jednu ogromnu manu —  ako posle njega ne bude usledio novi, još bolji, ostaće potpuno zaboravljen. Ali, trenutno gledano, on predstavlja sve ono što vredi u muzici Engleske, i zbog toga je, makar sada dok je aktuelan, obavezna muzička lektira.