Posle filma Drive i njegovog neverovatnog komercijalnog uspeha, Nikolas Vinding Refn i Rajan Gosling svoju saradnju nastavljaju, a radnju novog umetničkog filma sele iz Los Anđelesa u Bangkok, zvaničnu prestonicu Tajlanda, a nezvanični centar dalekoistočnog seks turizma i kriminala. Za razliku od prethodnika, Only God Forgives nema ni najmanju nameru da bude prijemčiv publici, a dodvoren kritici — on istovremeno predstavlja kinematografski ekvivalent guranju prsta u oko bilo kome ko se odvaži da ga pogleda i Refnov omaž velikanima režije na koje se ugledao.

Radnja ovog filma ispričana je sjajnim kadrovima, sa posebnim akcentom na zadivljujuće igre svetlosti i mraka Bangkoka ispresecanog neonskim reklamama. Međutim, u želji da napravi do srži umetnički film, Refn je posegao za dugim tišinama, potpuno zatvorenim likovima i bolno ravnom glumom. Upravo tu leži najveći problem filma, koji pored slojeva i slojeva filmofilskih poslastica koje pruža, od nas traži da ga doživimo kroz mizerno malo dijaloga i emocija koje je Refn dozvolio glumcima da ispolje. Zbog toga, atmosfera koju stvaraju linčovski nadrealizam, elementi dalekoistočnih akcionih filmova, kjubrikovski centralni kadrovi i mračna i hipnotišuća muzička podloga Klifa Martineza ostaju najveća utočišta za uživanje u sat i po vremena koliko ovo ostvarenje traje.

Glavni motiv filma je osveta — majke, zbog ubistva sina i Božije, za učinjene grehe. Ovu drugu sprovodi penzionisani policijski detektiv Čang, čiji lik tumači tajlandski glumac Vithaja Pansringarm, koji je sebi zadao svetu misiju čišćenja Bangkoka od zločina. Na početku, upoznati smo sa dva brata, organizatorima muaj tai mečeva. Iz potpuno neobjašnjivog razloga, onaj antipatični (nije Rajan Gosling) ubrzo ubija sedamnaestogodišnju prostitutku, posle čega se i sam suočava sa smrću produženom Čangovom rukom. Tragičan događaj, na obostrano gađenje, ujedinjuje majku Kristal sa sinom Džulijenom. U tumačenju neprepoznatljive Kristin Skot Tomas, izrazitno odbojna Kristal, kao glava porodice i kriminalne organizacije, od svog mlađeg i manje omiljenog sina zahteva da osveti smrt brata. U daljem toku filma, na videlo isplivava edipovski odnos majke i sinova i pravi razlog njihovog odlaska u Bangkok.

Sa elementima klasičnih i Šekspirovih tragedija, nikako ne mogu da kažem da je sama radnja filma loša, neubedljiva ili otuđena od ljudskosti, života ili logike. Ali, mogu i hoću da kažem da ju je ubilo njeno usporavanje i kontraproduktivni naglašeni artizam. Ipak, kao i u prethodnom Refnovom ostvarenju, ili u filmu Lars and the real girl, Gosling sjajno komunicira uz pomoć tišine, a već ko zna koji put za redom, lik koga tumači izgleda neverovatno kul. Takođe, tuča između Džulijena i Čanga mi je već posle par sekundi postala jedna od omiljenih, sa centralnom perspektivom i muzikom, koje zajedno bude sećanja na one dvodimenzionalne, arkadne, uz koje smo svi odrastali. Ako do sada već nije postao Stiv Mekvin 21. veka, Gosling je na veoma dobrom putu ka toj tituli.

Možda je ovom filmu potrebno određeno vreme da se slegne, a sigurno mu je potrebno i drugo, pa i treće gledanje, ali, za sada, utisci su mi podeljeni, mada naginju ka pozitivnim. Ipak, ako sam za nešto siguran, onda je to da muškarac, ako već mora da koristi pesnice za kakvu god i čiju god čast, to uvek radi kao pravi džentlmen, u prsluku trodelnog odela, sa olabavljenom kravatom i zavrnutim rukavima bele košulje.

Izvori fotografija 1, 2, 3, 4