Amerika posle Drugog svetskog rata bila je država propovedane skromnosti i smernosti, uniformisanog mišljenja, oblačenja i života omeđenog nepisanim moralnim pravilima kojima nije bilo kraja. U tom svetu, a na istočnoj obali, pojavila se grupa mladih ljudi koji u takvoj sredini nisu želeli da odrastaju, već su svoj put prelazili odbijajući pitu sa jabukama. Bili su to bitnici, pseudointelektualni buntovni hedonisti koji ni sebi samima nisu postavljali granice. Pisac Džek Keruak bio je jedan od njih, a njegov delimično autobiografski roman On the Road, napisan 1951. a objavljen 1957. godine, smatra se jednim od najznačajnijih dela bit-pokreta. Planovi za ekranizaciju filma postoje još od ranih devedesetih, a skoro dvadeset godina kasnije, oni su i realizovani, ali sa diskutabilnim rezultatima.

Reditelj filma je Valter Sales, Brazilac već dokazan u žanru, ali za razliku od filma Motorcycle Diaries, koji je pobrao pozitivne ocene kritičara, On The Road ne uspeva da ponovi takav uspeh. U filmskoj izvedbi, priča o putovanjima, eksperimentima sa drogama i sazrevanju Sala Peradajza, odnosno Keruaka, njegovom prijateljstvu sa Karlom Marksom i omnidestruktivnim Dinom Morijartijem, te ljubavi sa čas bivšom čas sadašnjom Dinovom ženom Merilu traje nešto više od dva sata, ali sam njegovo trajanje doživeo kao sedmočasovno. Glavni razlog za to je najverovatnije kasting — ne treba puno Google pretraga da bi se otkrilo da Sem Rajli ni najmanje ne liči na Keruaka, dok je Kristin Stjuart potpuno nesrećan izbor, budući da sebe kroz još jedan film profiliše kao glumicu čiji je tipski lik neodlučno postavljen između dva muškarca. Naravno, kako takvu ulogu reprizira i u stvarnom životu, mogu samo reći da je njena gluma prilično uverljiva, ako se zanemari činjenica da spektar pokazanih emocija i facijalnih ekspresija ponovo svodi na prste jedne ruke. Tom Staridž je svoju sporednu ulogu izneo pošteno, koliko mu je scenario dozvoljavao, Vigo Mortensen nije imao šta da pokaže, budući da se njegovo pojavljivanje svodi na nekoliko minuta, zajedno sa Ejmi Adams, čiji je lik do te mere nerazvijen da je sveden na pokretnu i živu dekoraciu sa odličnom sposobnošću transformacije. Na sve to osmeh koji Stiv Bušemi uspeva da izmami samim svojim postojanjem u filmu veoma brzo postaje kiseo i pretvara se u mučnu grimasu. Kirsten Danst, u ulozi Dinove druge žene, takođe se pojavljuje na platnu veoma kratko, i na svu sreću ima sličnosti Kerolajn Kesidi koju u ovoj maloj ulozi glumi. Sama Kerolajn, koja poslednje godine života provodi teško pokretna i u staračkom domu, nazvala je Sema Rajlija i Gereta Hedlanda po svemu neodgovarajućim glumcima i šonjama, a Hedland je dobio posebnu titulu najdosadnijeg čoveka na svetu koji nikako ne odgovara Dinovom liku.

Sa vedrije strane, film me je sa vizuelnog aspekta oduševio. Amerika sa kraja četrdesetih i početka pedesetih veoma je verno dočarana, a kamera je odlična, posebno pri prikazivanju otvorenih prostora po kojima krstare malobrojni automobili. Haotična atmosfera zadimljenih džez klubova i meksičkih bordela prevedena je na filmski jezik na sjajan način brzim smenama kadrova, dok su, sa druge strane, duge scene putovanja kroz nepregledna polja umirujuće i predstavljaju možda najsvetlije tačke filma. Ako je prijatan za oko, On the road je još prijatniji za uši — muzička podloga, najviše bibop, savršeno je uklopljena u tok filma, a putovanja su obogaćena dubokim brundanjem moćnog Hadsonovog motora.

Imajući u vidu razliku između kritika pisane i snimane verzije istog dela, biću slobodan da kažem da je najveći problem ovog filma upravo u tome što je ekranizacija knjige. Delovi scenarija najbogatiji rečima nisu oni izgovoreni između likova, već se nalaze u naraciji, koja nagoveštava koliko je Keruakov deskriptivni književni izraz bio bogat. Kako je u pitanju film, on nije mogao biti prenet u dijaloge, niti je ceo film mogao da bude praćen deskripcijom svake scene, emocije, događaja i okruženja. Kao posledica toga, prikazan je niz plitko doživljenih i potpuno besmislenih događaja bez literarnog objašnjenja koje bi im dalo svrhu. Da je scenario pripreman naprasno i u kratkom roku, ovaj propust bi bio razumljiv, ali posle dvadeset godina, rezultat je potpuno razočaravajuć.  Zbog toga, ako već želite da pogledate jedan lep ali loš film, pogledajte ga u bioskopima i uživajte u onome što vam oči vide (ako ste iz samo vama znanog razloga očarani Kristin Stjuart, naći ćete par scena po vašoj meri), ali ako želite jak i autentičan doživljaj slobode i kritike američkog društva, ni ne pomišljajte na gledanje, već prosto pročitajte knjigu.

 

Izvori fotografija 1, 2, 3