Posle pet godina čekanja i previranja koje se manifestovalo u odlasku Mika Harvija 2009. godine, te i rasformiravanja benda Grinderman, The Bad Seeds predvođeni Nikom Kejvom izdaju svoj petnaesti po redu studijski album. Posle tri decenije provedene na sceni, banda starih buntovnika i dalje ima šta da ponudi. Album u materijalnoj formi izlazi danas, ali je već nekoliko dana u potpunosti dostupan na Kejvovom Youtube nalogu.

U zavisnosti od toga koliko ste spremni da se udubite u Push the sky away, Kejv, Voren Elis, povratnik u bend Beri Adamson i ostatak benda nude sasvim različita iskustva sažeta u devet (jedanaest u Deluxe izdanju) numera ukupnog trajanja nešto preko 42 minuta.  Ako album pustite kao pozadinsku muziku za svoje svakodnevne aktivnosti, ne obazirući se na Nikove briljantne tekstove, najverovatnije ćete steći utisak da je posredi izuzetno lagan, opuštajući album čija je ambijentalna i usporena atmosfera kao stvorena za opuštanje posle napornog i sumornog dana. U ovom stepenu preslušavanja, odzvanjanje žica i blagi udarci po perkusijama praćeni Nikovim dubokim glasom koji bez žurbe i sa uzdasima izgovara reči podsećaju pomalo na Leonarda Koena, ali se svaka sličnost sa njim završava na tom nivou.

Međutim, ako imate tu nesreću da počinjete da obraćate pažnju na izgovoreno dok ležite zatvorenih očiju na kauču i borite se protiv ponedeljka, lako vam se može desiti da počnete da gubite tlo pod sobom, dok se borite sa muljem ili hladnim morima koja vas vuku na dno. Već We no who U R, naslovna numera i prvi singl čiji spot potpisuje Gaspar Noa, nagoveštava mračan ton albuma, uobličen u modernu gotiku SMS spelovanja. Beznađe pijanih Engleza na dokovima Brajtona, kada se svetla i muzika ugase, a na daskama i pesku ostaju samo oni koji su našli zabavu za veče ili zaista ne mogu da se pomere, ilustrovano je u pesmama Wide lovely eyes i sablasnoj Water’s Edge, u kojima Kejv istresa sve frustracije svakodnevnice grada u kom trenutno živi. A onda, nakon te dve pesme koje odišu industrijalnom atmosferom Toma Vejtsa, nailazi Jubilee Street, znatno melodičnija i za lako slušanje najprijatnija numera o misterioznoj devojci, na koju se kasnije nadovezuje  Finishing Jubilee Street. Mermaids predstavlja još jedan melanholični melem za uši, koji se nastavlja u We real cool, pesmu u kojoj se težina i melodičnost savršeno preklapaju, a završava se, potpuno bizarno, strofom inspirisanom pretraživanjem Wikipedije. Higgs Boson Blues sa svojih osam minuta nikada neće postati hit singl, ali zato predstavlja dragulj lirike  albuma. Poslednja numera, Push the sky away, završava ovo muzičko putovanje sa određenom dozom optimizma i nade da nije sve toliko tmurno kao brajtonski dokovi, samo ako smo spremni da uzmemo stvari u svoje ruke i razgrnemo oblake.

Najveći od mnogo kvaliteta albuma ne leži ni u njegovoj atmosferičnosti, ni slojevitosti, niti u uvrnutim tekstovima obojenim u crn humor, koliko u činjenici da je Push the sky away potpuno u današnjici, a Kejv prati navike i principe modernog života koje uspeva da opeva na sebi svojstven način. Želeli da se u potpunosti posvetite albumu ili ne, preslušajte ga u svakom slučaju, sigurno nećete zažaliti, jer pred sobom imate jedan zreo i potpuno kompletan rezultat rada grupe vrsnih muzičara.