Jednog sudbonosnog dana, ranih šezdesetih, Enzo Ferrari je zahvaljujući svojoj aroganciji izgubio vernog klijenta i dobio ljutog konkurenta na svetskoj sceni superautomobila. Inovativnošću, vrhunskom tehnologijom i specifičnim dizajnom, Feruccio Lamborghini je veoma brzo naterao svog nekadašnjeg prijatelja iz Modene da se gorko pokaje…

Iako je već dosta pisano o čuvenoj svađi između dva giganta italijanske automobilske industrije koja je dovela do osnivanja kuće Lamborghini, malo je poznato koji je to automobil inicijalno zapanjio Enza Ferrarija i uspeo da mladoj kompaniji obezbedi dovoljno popularnosti i finansijske podrške da preživi početak i etablira se kao jedno od najpoznatijih imena sportskog automobilizma u svetu. Uspeh i proboj Lamborghinija tokom šezdesetih je zaista bio meteorski ali ne i nezaslužen, jer je ponuda modela bila vrhunska, kako po tehničkim rešenjima tako i po kvalitetu i upotrebljivosti.

Ipak, automobil koji je započeo seriju ultimativnih sportista iz Sant Agate bio je model 350 GT predstavljen 1964. godine. Feruccio Lamborghini nije u startu imao jasnu sliku kakav automobil želi, ali je znao šta mora da izbegne u cilju stvaranja modela koji bi bio bolji od tadašnjih sportista iz Modene. Za početak, Lamborghini mora biti daleko kvalitetniji od Ferrarija (to je, po legendi, i bio uzrok svađe dva industrijalca), mora biti tehnički napredniji i mora biti lakši i prijatniji za vožnju. Sve to je navodilo da budući Lambo treba da bude rasni GT kupe da bi zadovoljio sve namere tvorca i da bi se sa Ferrarijem i Maseratijem ravnopravno uključio u borbu za malobrojne kupce.

Da bi stvorio ovakav auto Feruccio je znao da mu je potreban tim sjajnih inžinjera, konstruktora i dizajnera. Okolnosti koje su mu išle na ruku bile su velika čistka koju je Enzo sproveo u Ferratiju 1962. godine i koja je mnoge vrsne stručnjake ostavila bez posla kao i činjenica da živi u Italiji šezdesetih koja je obilovala brojnim, kasnije veoma slavnim imenima vezanim za automobile. Veoma brzo, oko sebe je okupio tri čoveka koja će činiti oštricu Lamborghinija i koja će ovu fabriku proslaviti u svetu. Za početak, tu je bio Giotto Bizzarrini, neverovatno talentovani i energični inženjer, čovek zaslužan za veliki uspeh Ferrarija 250 GTO i kasnije fabrike Iso, koji je na projektu Lamborghini bio zadužen za konstrukciju motora. Posle njega, tu je bio i Gian Paolo Dallara, glavni inženjer čija su specijalnost bile šasije i konstrukcije i koji je pored iskustva u Ferrariju bio zaposlen i u Maseratiju. Za dizajn novog modela bio je zadužen heroinom pogonjeni Franco Scaglione, jedan od najpotcenjenijih, najekscentričnijih i najmisterioznijih imena svetskog automobilskog dizajna. Čovek koji se proslavio ekscentričnim kreacijama kao što su Alfa Romeo BAT ili ATS 2500 GT. Što se izgleda Lamborghinijevog prvenca tiče, inspiracija za njegov celokupni utisak je uzeta od Jaguara E-Type, kojeg je sam Ferrucio vozio i mnogo voleo njegov elegantan dizajn. Iako se priključio nešto kasnije, Novozelanđanin Bob Wallace je bio test vozač i jedan od ljudi najodgovornijih za vrhunsko ponašanje Lamborghinijevih automobila na putu.

Sa ovakvim timom, razvoj automobila je tekao veoma brzo i prvi prototip, doduše, bez motora bio je spreman već 1963. godine. Prikupivši mnogo pažnje na Torinskom Salonu te godine, ime 350 GTV je ušlo u upotrebu i konkurenciji najavilo da Feruccio sprema nešto veoma ozbiljno. U međuvremenu, Bizzarrini je završavao razvoj motora prema Lamborghinijevim željama. Naime, agregat je morao biti V12 sa preko 300 KS, vrhunske tehnologije i kvaliteta. Giotto je odgovorio zahtevima svog poslodavca sa fantastičnom V12 mašinom, zapremine 3,5 litra, sa po dve bregaste osovine u glavi i 358 KS pri skoro 8000 obrtaja. Ipak, Ferrucio nije bio srećan jer nije želeo turažnu trkačku mašinu, već kulturan i snažan pogon primereniji GT automobilu. Stoga je Bizzarini smanjio snagu na 270 KS i zadržao sve ostale kvalitete i povećao pouzdanost agregata. Konačan dizajn, ne toliko različit od prototipa, bio je gotov a izrada karoserija je poverena čuvenoj milanskoj kući Carrozzeria Touring. U tranziciji između produkcijskog i koncept modela, nažalost su se izgubili farovi na izvlačenje, ali su na sreću zamenjeni podjednako interesantnim konvencionalnim svetlima.

Automobil, imena Lamborghini 350 GT, ponosno je predstavljen publici i specijalizovanoj štampi 1964. godine. Kritike od strane automobilskih novinara bile su odlične i svi su se složili da je prvenac ove fabrike u svakom pogledu fantastičan automobil. Vrhunski pogon podario je i vrhunske performanse — 6,8s do 100 km/h i 250 km/h maksimalne brzine. Takođe, tehnička podloga je uključivala cevastu šasiju, nezavisno vešanje i četiri disk kočnice, a samim tim izuzetnu stabilnost i manire u vožnji. Kupci su inicijalno bili malo sumnjičavi, pogotovo posle saznanja o ceni od 13 900 $, ali su kvaliteti automobila odneli pobedu i prodaja je uspešno krenula. Reakcija svetske javnosti je bila takva da su i Ferrari i Maserati morali da priznaju da imaju dostojnog protivnika.

Novi 350 GT je zvanično bio dvosed, a prvi primerci su imali neobičnu 2+1 konfiguraciju. Naime, iza prednjeg para sedišta, montirano je još jedno sedište u sredni zadnjeg dela kabine. Ubrzo je ta koncepcija napuštena, pa su svi modeli bili dvosedi dok se Feruccio pripremao za produkciju modela sa prostororm za 2+2 putnika.

Iako je Labmorghini 350 GT mogao da bude baza za odličan trkački automobil, Feruccio je bio odlučno protiv trkanja, smatrajući ga nepotrebnim trošenjem snage, novca i vremena, za razliku od svog konkurenta Enza Ferrarija koji nije mogao da zamisli startnu liniju bez jednog od svojih automobila.

Daljim razvojem motora, 1965. godine, svetlost dana ugledala je i verzija 400 GT, odnosno model sa povećnom zapreminom agregata i snagom od 320 KS. Iako su samo 23 ova automobila bila napravljena do 1966. godine, 400 GT je bio brži i agresivniji od 350 GT i predstavljao je delo samog Bizzarrinija koji nije mogao da gleda svoj rasni agregat ugušen Ferucciovim strahom od prevelike snage i obrtaja. U kombinaciji sa 320 KS i aluminijumskom karoserijom, 400 GT predstavlja možda i najbolji izdanak ove serije modela.

Ferucciova namera da napravi pravi GT automobil, konačno se ostvarila 1966. godine predstavljanjem 400 GT 2+2 verzije. Iako na oko skoro identični, 350 GT i 400 GT 2+2 nisu imali ni jedan zajednički deo karoserije, niti su se dimenzije podudarale, a 400 GT 2+2 je morao biti malo veći i viši da bi zadnji deo karoserije prihvatio još jedan par sedišta i tako omogućio transport uslovno rečeno četiri putnika. Ova serija, pravljena od 1966. do 1968. se pokazala kao najuspešnijom i čak 247 komada je napravljeno, a predstavljala je odličnu kombinaciju snažnog motora od 320 KS i povećane upotrebljivosti, dok popularnosti nije smetala ni veća cena od 14 750 tadašnjih $.

Krajem šezdesetih, ovaj Lamborghinijev model je već bio pri kraju svog tržišnog života, a Feruccio se koncetrisao na proizvodnju čuvene i fatalne Miure koja je zamenila 350-400 GT kao okosnicu proizvodnje. Ako računamo sve tri serije, napravljeno je 390 komada, i to 350 GT — 120, 400 GT — 23, 400 GT 2+2 — 247, a u okviru tog broja nalazi se i par modela sa tuđim karoserijama, kao i jedan prototip kabrioleta.

Danas su ovi automobili veoma cenjeni u svetu klasičnog automobilizma, ne samo zbog fantastične istoriji i priče koja ih prati, nego i zbog čistog kvaliteta i odličnih voznih svojstava koje poseduju. Sa druge strane, predstavljaju i prvenac jedne legendarne fabrike i delo mnogih slavnih ljudi iz industrije. Ipak, obrnuto proporcijalno sa poštovanjem koje Lamborghini 350-400 GT 2+2 zaslužuje, nalazi se i cena, pa dobri primerci koštaju samo delić cene ekvivalentnih Ferrarija od kojih su evidentno bolji, a to je signal ozbiljnim kolekcionarima da ovaj automobil uvrste u svoju kolekciju, ako ga već nemaju. Naravno, nisu jeftini, pogotovo ne za naše uslove ali istorija sukoba, želja za dokazivanjem, genijalnost konstruktora i decentan dizajn čini ove modele dijamatima istorije automobilizma i slavnim precima današnjih Lamborghinija.

 

 
Izvor fotografija