Teško je u samo nekoliko rečenica sažeti šta je sve Pol Njumen tokom svoje duge karijere postigao, na koga je uticao i šta je predstavljao. Ako je Frenk Sinatra imao najslavnije plave oči u svetu muzike, onda je njegov plavooki filmski pandan mogao da bude samo on. Na platnu je bio maestralan glumac, a van filma do poslednjih dana strastveni trkač, ljubitelj svega što je brzo, a najviše zvuka V8 motora. Iznad svega, voleo je šalu, bila ona upućena potpuno nepoznatoj osobi ili dugo spremana za velikog prijatelja, Roberta Retforda. Sa njim i Stivom Mekvinom, Njumen se smenjivao na tronu rezervisanom za najtraženijeg glumca, međutim, između Njumena i Mekvina, teklo je tiho rivalstvo i, kako danas biografi kažu, jednostrana Stivova ljubomora.

Kada je besmrtnost stila obojice velikih glumaca u pitanju, stvari koje su voleli da nose u mnogome se preklapaju, ali se način na koji su svom izgledu van filmskog platna pristupali u potpunosti razlikuje. Dok je Mekvin najviše brinuo o načinu na koji mu sve što nosi pristaje, te je retko viđan u širokoj, lepršavijoj odeći, Njumen je, sa druge strane, za toliko pažnje usmerene prema savršenom kroju i obliku bio prilično nezainteresovan. I gledavši to sa strane i sa vremenskom distancom, niko ne može da mu zameri na takvom razmišljanju, jer je sve na njemu uvek izgledalo kao da baš takvo treba da bude. Odela i formalnu garderobu nosio je samo koliko je morao. Posle osvajanja Humanitarne nagrade Džina Heršlota 1993. godine, svoj frak je svečano spalio na lomači ispred kuće. Po sopstvenoj proceni, tada je završio sa formalnim i vratio se onome što je oduvek nosio najbolje.

Bila je to bela, sasvim obična majica kratkih rukava. Koristio ju je u bezbroj različitih varijanti — sa džemperom na V izrez, ispod teksas jakne ili mornaričkog kaputa, obavezno podignute kragne. Čak i kada je nosio košulje, trudio se da one budu što raskopčanije i razbacanije, a čarape je priznavao samo ako su bile bele, bez obzira na to da li ih je nosio uz platnene patike ili mokasine. Po hladnom vremenu, omiljene su mu bile debele vojne jakne, a neretko je mu je iz ugla usta nemarno visila cigareta.  Celokupan Polov stil bio je podređen stavu, a imao ga je na pretek i nikad se nije ustručavao da ga glasno izgovori (protivio se ratu u Vijetnamu, a bio je i na crnoj listi Ričarda Niksona, što je isticao kao najveći životnim uspeh), ili u ovom slučaju ponese. Kao strastveni trkač, često je bio uprljan uljem, ali potpuno srećan i uvek nasmejan u jednodelnom trkačkom odelu, koje mu je, čini se, ipak bilo najdraže.

Kada su satovi u pitanju, nosio je Rolex, i to jedan konkretan sat, od sedamdesetih, pa do kraja života. Model Daytona, u vreme kada ga je tek dobio od svoje žene Džoan Vudvard, bio je prilično nepopularan sat švajcarske kompanije, ali je samo zahvaljujući njemu danas među najtraženijim starim satovima, a ako je brojčanik ovih hronografa beo, predstavljaju pravo kolekcionarsko blago. Iako imaju svoj zvanični naziv, prve serije Daytona hronografa nazivaju se prosto Pol Njumen Daytona satovi. Na zglobu je, osim Daytone, rado nosio i potpuno običnu narukvicu, sa kojom je često uslikavan tokom mlađih dana.

Pol je stario kao vino, a do poslednjih dana, kada je u 83. godini izgubio borbu sa rakom,  uživao je u životu, vozeći trke i pomažući svima kojima je pomoć bila preko potrebna. Svoj status ikone on opravdava time što je u svakoj prilici izgledao fantastično, bez obzira na to šta je na sebi imao. To danas gotovo nikome neće poći za rukom, jer je samo Pol Njumen mogao biti Pol Njumen.

 

 

Izvori fotografija 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8