Koja je kuća najslavnija na svetu? Bela, ona u Ulici Dauning, na broju 10? Ili, ako vam je kraljevska porodica draža, Vinzdorski zamak? Kada je o slavnim stanarima reč, najčuvenija kuća na svetu mora da se nađe u Vašingtonu ili Londonu, ali, ako se kriterijum odnosi na smelost, veličinu ideje i hrabrost za njenu konačnu realizaciju, dom koji u senku baca sve ostale nalazi se u senci šumarka u okolini Pitsburga. Možete je, po prezimenu naručioca, zvati Kaufmanova kuća, ili, po svojoj glavnoj osobini, Kuća na vodopadima, a opet, možete je sasvim slobodno nazvati i najvećom kreacijom Frenka Lojda Rajta — izbor je samo vaš.

Rajtova ljubav prema prirodi i vera u mogućnost spajanja modernog čoveka sa svojim iskonskim okruženjem dovela je do stvaranja pravca u arhitekturi poznatog kao organska, a pokret je svoj vrhunac dostigao u oktobru 1937. godine kada je Kuća na vodopadima završena. Naručilac projekta bio je Edgar Kaufman Stariji, vlasnik velikog trgovinskog lanca, a njegova veza sa Rajtom bila je preko Kaufmana Mlađeg, koji je od ostarelog arhitekte učio tajne profesije. Prilikom jedne posete porodici Kaufman, Frenk je, tako da njegov otac to čuje, spomenuo Edgaru Mlađem da je kuća u kojoj trenutno žive nedovoljno dobra za njih. Naravno, opaska je zainteresovala glavu porodice i pripreme za izgradnju otpočele su Rajtovim proučavanjem terena 1934. godine. Veliki posed na kom su se nalazili potok i vodopadi u Rajtu je probudio želju za nečim vrlo hrabrim i do tada neviđenim.

Posle devet meseci tišine, a posle jednog poziva koji je najavio Kaufmanovu posetu, projekat je bio nacrtan za samo dva sata, koliko je naručiocu trebalo da dođe do Taliesina, Rajtove letnje rezidencije i ateljea. Po pregledanju projekta, Kaufman je bio užasnut mišlju da se kuća nalazi na vodopadu, pre nego da ima pogled na njega. Rajt je Kaufmana ipak uspeo da ubedi u svoju zamisao, te je sada jedino priroda stajala na putu izgradnji.

Početak radova i prvi problemi i poteškoće otpočeli su 1935. godine. Kako mogućnost podizanja temelja na obe strane potoka nije postojala, Rajt se odlučio za krajnje smelu konstrukciju samonosećih terasa koje su postali osnova međusobnih sukoba svih strana koje su u izgradnji kuće učestvovale. Rajt je, u jednom trenutku, uvređen Kaufmanovim angažovanjem tima za reviziju konstrukcije, planirao da napusti projekat, da bi se posle Kaufmanovog izvinjavanja i povlačenja revizora ipak vratio izvršavanju svog životnog dela. Posle još mnogo previranja i otpuštanja zbog rada iza leđa velikog arhitekte, kuća je 1937. godine konačno završena a troškovi za njenu izgradnju iznosili su 155000$, odnosno 2,5 miliona današnjih dolara.

Međutim, cena, svađe i mogući konstrukcijski nedostaci i problemi ostali su u senci stvorenog. Krajnji rezultat je bio dom kakav nikada do tada nije bio viđen. Filozofija japanska arhitektura bila je Rajtova velika strast, stoga je Kaufmanova kuća sjedinjena sa prirodom preko mešanja zatvorenih prostora sa balkonima koji prodiru u zelenilo i šumove potoka, a neke spavaće sobe u domu sa namerom su građene sa znatno nižim plafonima kako bi se vreme provedeno u njima ograničilo na nuždu, u korist uživanja u mirisima, bojama i zvucima prirode. Ognjište kuće načinjeno je od kamenja nađenog na mestu njene izgradnje, a jedan neobrađeni njegov deo predstavlja vezu unutrašnjeg i spoljašnjeg, prirode sa domom. Preplitanje prirode i ljudskog nalazi se i u stepenicama koje vode iz dnevnog boravka direktno na potok koji prolazi kroz podnožje kuće, ali i nedostatku metalnih ramova na mestima gde se staklo mnogobrojnih prozora susreće sa kamenom. Celokupan nameštaj takođe se pripisuje svestranom Rajtu, koji je njime kuću učinio kompletnom i iznutra.

Kuća na vodopadima korišćena je kao letnjikovac do 1963. godine, kada ju je Kaufman Mlađi zaveštao državi Pensilvaniji. Od tada, kuća je prebrodila dve velike rekonstrukcije. 1995. godine, prilikom ispitivanja ojačanja nosećeg stuba terasa, dokazano je da je izvođač radova bez Rajtovog znanja poboljšao njegovu konstrukciju, ali svejedno nedovoljno, te je prava sreća bila što je nedostatak otkriven pre neminovnog urušavanja kuće, tako da su 1997. privremeni noseći stubovi, koje Rajt nikada ne bi odobrio, morali da budu izgrađeni. Konačno rešenje doneto je 2002. godine, kada je ponovo ojačana njena konstrukcija, ovoga puta trajno i korišćenjem morednih tehnologija, ali bez menjanja njenog prvobitnog izgleda.

Folingvoter nije samo letnjikovac, kuća, muzej, a ni turistička atrakcija. Ovo zdanje je pre svega veliki omaž prirodi i podsetnik na to da joj čovek, ma koliko bio okružen tehnologijom, pre svega pripada, te nju mora da ceni više od svega što je svojim rukama stvorio.

Izvor fotografija