Šezdesete i sedamdesete godine izrodile su automobile koji su postali ikone dvadesetog veka, a neki su čak svojom slavom nadživeli kompanije koje su ih proizvele. Na sreću, Dodge je i dalje živ, a na nesreću, Charger nije ni blizu nekadašnjem izgledu i slavi. Zbog toga, pravimo retrospektivu pravih Chargera, po redosledu nastanka.

1964. i 1965.

Prvi Charger koncept stvoren je na bazi kabrio verzije Dodge Polare, sa 426 Wedge motorom, a od nje se razlikovao po znatno nižem vetrobranskom staklu i centralnoj konzoli koja je delila vozačevo i suvozačevo sedište i jos pokojim kozmetičkim detaljima od kojih su najinteresantniji nasloni za glavu ugrađeni na rol bar automobila. Jedan primerak ovog automobila je napravljen u rubin-crvenoj boji, a 2007. godine je prodat za oko milion dolara.
1965. godina donosi Charger bliži onom nadaleko poznatom obliku, skrivenih svetala, ogromnih dimenzija sa stop svetlom koje se proteže celom širinom automobila. Centralna konzola je i dalje delila automobil po dužini, ali usled različitog iskorišćavanja B body platforme na ovom konceptu, automobil je imao četiri sedišta. Po anegdoti, savet distributera je tražio Dodge verziju Plymouth Barracude, ali na takav način osmišljenu da joj ne bude konkurent. I Charger je rođen.

Uvećaj (stvarne dimenzije: 800 x 600)
Uvećaj (stvarne dimenzije: 800 x 600)

1966-1967.

Uvećaj (stvarne dimenzije: 800 x 600)
Serijska proizvodnja je počela i Charger je nazvan novim predvodnikom buntovničke generacije Dodge vozila, sto je i bilo logično jer je sa svojom površinom od preko 10 kvadratnih metara (1.92m širok i 5.1m dugačak) zaista bio zastrašujuć prizor. 1966. godine dolazio je u 318, 361, 383 verzijama, a ekskluzivna ponuda sadržala je 426 HEMI motor, dok je za 1967. godinu ponuda obogaćena i 440 motorom. Za 318 motor je bio rezervisan trobrzinski manuelni menjač za volanom, a druge verzije automobila su imale i opciju četvorobrzinskog manuelnog menjača sa ručicom na podu. Izgled automobila se nije preterano razlikovao od koncepta, osim ravne linije stop svetala i još nekih gotovo neprimetnih detalja, dok su glavne odlike automobila ostale tu — centralna konzola koja deli vozilo po dužini i hromirana prednja maska koja je krila 4 fara. Jedan od aduta Chargera ove generacije bio je i ogroman prtljažni prostor koji se obaranjem zadnje klupe znatno povećavao. Prve godine proizvodnje prodato je 37 344 vozila, dok je 15 788 prodato 1967. što je uticalo na upravu koja je zahtevala promenu izgleda automobila, što se kasnije pokazalo kao dobar potez.

1968.

Jer ove godine Charger izlazi iz segmenta luksuznih kupea i krči svoj put ka muscle eliti. Promene su bile ogromne, Coke Bottle dizajn davao je automobilu dinamičan i agresivan izgled, centralna konzola više nije delila sedišta, prtljažnik se nije mogao proširiti, a umesto stop svetala iz jednog dela, zadnji kraj su krasila četiri okrugla svetla. Prednja maska je i dalje skrivala farove i bila iz jednog komada, ali umesto blistavog hroma, crna plastika pretećeg izgleda bila je spremna da pri pogledu u retrovizor poruči nesrećnom vozaču da se što pre skloni ili bude usisan. Uprkos pretećem izgledu, u ponudu je ubačen redni šestocilindrični motor zapremine 225 kubnih inča, ali je takođe uveden i R/T (road and track) paket koji je bio rezervisan za 440 Magnum i 426 HEMI motore. Charger je postao deo buntovnih Scat pack vozila, zajedno sa Coronetom i Dartom, i dolazio je i u Bumblebbe stripe paketu, sa dve linije na zadnjem delu vozila.

1969.


Uvećaj (stvarne dimenzije: 800 x 535)

U godini kada je ljudska noga prvi put kročila na Mesec, a najveća imena svetske muzike održala najmasovniji muzički festival koji je planeta ikad videla, Charger ponovo biva redizajniran, uz samo nekoliko promena koje čine ovaj model najlepšim. Naime, prednja maska je hromom razdeljena na dva dela, dok su okrugla stop svetla postala izdužena i znatno elegantnija. Ovakav Charger uveo je određenu dozu prefinjenosti koja je 69 model, zajedno sa još nekoliko faktora učinila i do tri puta cenjenijim od mlađih i starijih imenjaka.
Opcija koja je te godine uvedena bila je šiber, koji se našao na oko 280 automobila različitih paketa opreme, ali daleko od toga da je ovo najcenjeniji Charger iz te godine, jer je za potrebe NASCAR šampionata razvijen Charger 500, napravljen u 500 primeraka, od čega su 392 bila namenjena za ulicu.

Svi su dolazili sa jačim kočionim sistemima i amortizerima prilagođenim za veće izazove, 67 njih je imalo HEMI, od toga 27 sa četvorobrzinskim manuelnim i 40 sa Torquefilte automatskim menjačem. Farovi su prvi put otkriveni na ovom modelu, što je bio danak različitosti od ostalih imenjaka. Uprkos naporima, ova verzija nije imala mnogo uspeha na trkama i gubila je od Fordovih vozila, tako da je ubrzo razvijen Daytona Charger i već nekoliko sati po otkrivanju, bez obzira na veliku cenu Dodge dobija preko hiljadu rezervacija na 503 napravljena automobila. Iako je bilo poznato da astronauti voze Chevrolet Corvette, NASA je imala udela u poboljšavanju aerodinamike ovog vozila, koje je dobilo oštar vrh umesto konvencionalne prednje maske, kao i ogroman, pola metra visok zadnji spojler.

Osnova automobila bila je Charger 500, a za kolekcionare su najzanimljiviji primerci 426 HEMI, njih oko 70 od ukupno 503 Daytone, i oni dostižu cene do oko 500 000$ dok su 440 verzije znatno jeftinije i kreću se do oko 100 000$.

1970.

Uvećaj (stvarne dimenzije: 800 x 600)Prva godina veselih sedamdesetih Charger dizajnerski vraća u 1968. godinu povratkom jednodelne prednje maske, dok je automobil u celini ostao nepromenjen. Ova godina je za istoriju Chargera ostala upamćena po Badi Barkerovom dostizanju brzine od 200 milja na sat na stazi Talladega Speedway, u Dodge Charger Daytoni koja je tako postala prvi serijski automobil koji je dostigao tu brzinu. Ponuda motora nije se menjala, s tim sto je uz 440 motor išao opcioni Six pack raspored karburatora, a među novinama u ponudi se izdvajaju i high impact boje od kojih je najpoznatija Plum crazy, koja je postala neraskidiv deo pojave jednog od drugih Dodge modela, manjeg Challengera.

1971-1974.

Ova godina jos jednom donosi veliku dizajnersku promenu, mnogo pitomiju masku koja debelom linijom razdeljuje prednji kraj i tako podseća na pojedine Pontiac modele, potpunu promenu bočne linije i smanjenje dimenzija, dok spuštanje konjskih snaga polako najavljuje da Charger više nije na vrhuncu. 400 motor je dodat u konjskim snagama oslabljenu ponudu. Farovi više nisu pretili ispod maske, već su potpuno otkriveni (postojala je opcija skrivenih farova, ali je 1972. ukinuta ) a stop svetla su takođe pripitomljena. Jedan od retkih zaista zanimljivih detalja bio je trodelni opera prozor, koji je, iako agresivnijeg izgleda u odnosu na sve druge opera prozore, ipak ostao obeležje luksuznih i zauzdanih automobila. Potonje godine, 1972. i 1973. uvele su Rallye Charger kao sportsku opciju, sa 440 motorom, koji je, iako oslabljen, razvijao pristojnih 280 konja, koje su 1974. spuštene na 275.

Jedina zaista bitna verzija ove generacije je Superbee Charger, proizvođen samo 1971. godine, kada je sa Coronet platforme prešao na Charger osnovu. Napravljeno ih je oko 5 hiljada, od kojih su standardno najređi HEMI sa 22 primerka napravljena, dok je u 26 išao 440 Magnum. Small block 330 je u njemu korišćen samo te jedne godine.

1975-1978.

I dalje na B body platformi, ovi Chargeri bili su bazirani na Chrysler Cordobi i dolazili su u SE izvedbi sa 318, 360 i 400 V8 motorima. Trkači Chargere ove generacije nisu koristili, zbog čega je Dodge za potrebe trka proizvodio platformu iz 1974. godine sve do 1978. i predstavljanja modela Magnum.

Tužna je činjenica da je Dodge poslednjim dvema generacijama (1983-1987. L Body i 2006-nadalje LX Body) Chargera oblatio veliko ime velikih mogućnosti, superiorno u izgledu, dimenzijama i performansama, ali gledano kroz oči optimiste, Charger je već postigao status ikone i nema tog eksperimenta koji može nauditi ogromnom kupeu iz zlatnog doba američkih automobila, već samo kompaniji koja je nesposobna da se snađe u izazovima koje novo doba postavlja.

 

Izvori fotografija 1, 2