Kada je SAD 1960. godine uvela sankcije Kubi, malo koji doseljenik u vrli novi svet, a sada pripadnik kapitalističke strane Meksičkog zaliva je mogao da pomisli da će ikad žudeti za bilo kojim proizvodom sa Kube. Generacije Kubanaca i Kubanki oduševljavale su ikoničnim Levi’s farmerkama ili najobičnijim najlon čarapama, a po predanjima mnogih turista, Kubanke se nisu libile da svoju žudnju za njima luksuznom i zabranjenom robom zadovolje ispunjavajući žudnju belog čoveka za egzotičnom lepotom… Sa druge strane Meksičkog zaliva, Amerikanci su ostali uskraćeni za zadovoljstvo uživanja u kubanskim cigarama. U svojevrsnoj duvanskoj prohibiciji koja i danas traje, sveti gral svakog ljubitelja dobrog dima dolazi pre svega u obliku ručno motanih Cohiba cigara.

Njihovu istoriju najbolje bi opisale reči Fidela Kastra: „Viđao sam tog čoveka [jednog od telohranitelja] koji je pušio veoma jake, aromatične cigare, i jednom sam ga pitao koji je brend u pitanju. Odgovorio mi je da je u pitanju specijalna mešavina listova koju je dobio od svog prijatelja.“ Dalje, kako priliči svakom ekspeditivnom velikom vođi, Fidel nije štedeo ni na vremenu ni na sredstvima za udovoljavanje svoje nacijine želje za najboljim cigarama na svetu. Otvorio je čuvenu fabriku El Laguito, a Eduardo Ribera je zvanično postao otac Cohibe. Fabrika je radila u tajnosti i pod jakim obezbeđenjem zbog, kako se kasnije ispostavilo, ne toliko sumanutog straha od CIA i eksplodirajućih cigara kao jednog od mogućih instrumenata atentata.

Formalno, brend Cohiba je oformljen 1968. godine, a ime duguje istoimenoj reči kojom su domoroci, pripadnici Taino naroda, nazivali biljku koju su pušili u lulama zvanim tobako. Fabrika El Laguito u početku je proizvodila cigare samo za Kastra, da bi se potom ponuda proširila na njegove najbliže saradnike i uvažene diplomatske goste. U to vreme, cigare su motane u samo tri veličine, a to su bile Panetela, Corona Especial i Lancero, omiljena veličina Fidela Kastra, pravljena isključivo za njegove potrebe do 1982. godine i Svetskog prvenstva u fudbalu održanom u Španiji, kada se manufaktura sa pomenute tri cigare predstavila svetu. Ponuda je do danas proširivana, a prva izmena dogodila se 1989. sa veličinama Robusto, Exquisito i Espléndido, cigarama koje su zaokružile takozvanu Línea Clásica. Druga izmena, uvođenje linije Linea 1492, načinjena je 1992. godine, na jubilej Kolumbovog otkrića novog sveta. Tada su uvedene Siglo I, II, III, IV i V, za svaki vek koji je od 1492. prošao, a Siglo VI je dodata 2002. godine. Uz te dve linije, svake godine i na jubileje kompanije Cohiba predstavlja ograničene serije pomenutih cigara, a od 2007. uvode i Maduro 5, liniju uvijenu u tamnije i starije lišće. Sve cigare ove kuće prolaze kroz jedinstveni proces izrade koji počinje na plantažama iz regije Vuelta Abaho. Kasnije, on se nastavlja u fabrici El Laguito, gde listovi prolaze kroz tri kruga fermentacije, što je postupak koji samo Cohiba koristi.

A Amerikanci? Pa, kako je embargo dvosmeran, stanovnici SAD ostali su bez mogućnosti da sa Kube dovoze najkvalitetnije cigare na planeti. Džon Kenedi je, na primer, neposredno pre odobravanja sankcija naložio svom sekretaru Pjeru Selindžeru da kupi hiljade Upmann cigara. A što se običnih građana tiče, oni sopstvenu dozu Cohiba cigara moraju da se obrate voljenim Kanađanima, koji zbog nedostatka želje da upravljaju svetom nikad nisu upadali u ovakve probleme. Direktno i na teritoriji SAD, nemoguće je legalno kupiti bilo koje kubanske cigare. A za one kojima nije do avanture, a žele da osete ukus i miris dima Cohibe, postoji istoimena i znatno manje cenjena dominikanska alternativa. Ona naravno nema nikakve veze sa imenjakom iz zemlje duvana i ruma. Na kraju krajeva, zašto bi samoproklamovani gospodari Novog sveta mogli da polažu prava na sve lepote koje ostatak Amerike ima da pruži?

 

Izvori fotografija 1, 2, 3, 4