Ne smeš izbeljivati Cerruti, ni dirati sat! Naočare moraju biti Oliver Peoples, a cena večere u Dorsiji mnogo je veća od one koju će poravnati American Express Centurion. U takvom je svetu, na Vol Stritu 1987. godine živeo Patrik Bejtmen. Imena kojima svi raspolažu, ali ih u realnosti vezuju za pogrešna lica, novac i pozicija, pre nego stavovi, emocije i intelekt bili su činioci koji su u takvom univerzumu određivali jedno ljudsko biće kao kvalitetno ili nekvalitetno (da, da, baš kao kvalitetno, a ne kao dobro). Kada ste svesni da se nalazite u svetu u kom ste određeni po štampi svoje vizit karte, život ima tendenciju da postane mračan, sa izlazom u kokainu i zloupotrebi socijalne nadmoći i lekova za smirenje.

Narodskim jezikom rečeno, Patrik Bejtmen je jedan od čačkača ušiju koje i danas svi mi imamo priliku da vidimo u kancelarijama, bilo privatnim ili državnim. Kao sin vlasnika kompanije u kojoj sedi u određenom delu dana, Bejtmen je čovek od statusa i povlastica, ali ne i obaveza. No, za razliku od domaćih sinova, a posebno onih sa kraja osamdesetih, Patrik odaje utisak jedne uglađene mlade osobe, finih manira i besprekorne odeće. Košulje sa kontrastnom kragnom, tregeri, Valentino odela… Stan sa Barcelona i Mackintosh stolicama. Jutarnja rutina koju manje od 1% muškaraca poštuje… To je Patrik Bejtmen. To, i ništa više. Bejtmenova ljudskost zaustavlja se na obličju, a unutar njega živi psihopata koji se oslobađa kao planirana posledica napada besa, ili čak iz čistog hira. Muzika u Bejtmenovom životu igra važnu ulogu, ali čak i ona postaje samo subjekt kritike tokom njegovih nasilnih epizoda koje će ući u antologiju filmskih ubistava. Naravno, u pitanju je čuveni (improvizovani) ples u kabanici uz Hip to be square Hjuija Luisa, ali ne treba zanemariti ni narcisoidnu trojku uz  Fila Kolinsa, kao ni Vitni Hjuston, koja predstavlja uvertiru za još jednu krvavu scenu za pamćenje.

Imajući u vidu eksplicitno nasilnu i perverznu prirodu filma, sada, posle trinaest godina, pravo je čudo kako je on uopšte snimljen, a još veće kako je režiju potpisala jedna žena — Meri Heron. Posle kritika na račun knjige, došao je red i na film. Od pojavljivanja Hanibala Lektora, na platnu nije bio viđen toliko izopačen i dehumanizovan lik. Ipak, iskusni Entoni Hopkins je do tada igrao uloge Hitlera, Drakule i Ričarda Niksona, tako da mu je sve unapred bilo oprošteno. Bejl, sa druge strane, nije imao takav kredit kod publike. Iako su mu savetovali da prati stope Leonarda Dikaprija i odbije ulogu, te spase svoju karijeru koja gotovo da nije ni počela, Kristijan ju je ipak prihvatio. Uhvativši se u koštac sa kritičarima, načinio je potez karijere, pokazavši sebe svetu kao temeljnog glumca koji u svaki lik ulazi potpuno otuđen od samog sebe, a fanatično predan karakteru kom će samo deo publike posvetiti dodatno vreme po završetku odjavne špice.

Uz glavnu, zapaženu ulogu igra i Vilijem Defo. Njegov lik privatnog detektiva koji istražuje slučaj nestanka Bejtmenovog kolege, konstruisan je kroz konfuzne postupke ispitivanja i smenama njegovog znanja, odnosno neznanja o potencijalnim epilozima priče o nestalom Polu Alenu, koga tumači Džared Leto. Još uloga vrednih pomena odigrale su Kloe Sevinji, kao neugledna Bejtmenova sekretarica, i Kara Sejmur, jedna od prostitutki koja je imala nesreću da susretne Bejtmena. Ipak, American Psycho je praktično jednoipočasovna demonstracija Bejlove glumačke superiornosti. Težak je zadatak odigrati ulogu antagoniste koji je istovremeno jeziv i komičan, ali je Kristijan to uspeo. Kao što je i sam rekao, ekstremno narcisoidni Patrik Bejtmen je lik kome će se gledaoci smejati, ali se neće smejati zajedno sa njim, kao što bi to bio slučaj sa znatno uverljivijim Hanibalom Lektorom. Bejtmenov put od psihopate do psihoze iznet je besprekornom Kristijanovom glumom. Takođe, da li ste znali da je Bejl Britanac? Nije znala ni ekipa filma. Kristijan je i van kamera ostajao u liku, te zadržavao američki izgovor, a na britanski se vratio tek na proslavi završetka snimanja, na opšte iznenađenje kolega, ubeđenih da je britanski izgovor samo deo priprema za neki budući film, a Bejl Njujorčanin.

Uz to što je savršen prikaz najboljeg stila koji su osamdesete godine nudile, kao i najraskošnijeg glumačkog talenta današnjice, American Psycho je istovremeno jedan uzbudljiv triler, psihološka drama, crna komedija i satira društva koje je od kraja osamdesetih, odnosno 1991. kada je roman Breta Istona Elisa objavljen, još više nazadovalo na polju ljudskosti njegovog najvišeg sloja. Odgovori na pitanja šta se nalazi u glavama  individua kojima je sve dozvoljeno i koliko daleko su oni, svesni svoje nedodriljivosti, spremni da odu, nalaze se upravo u ovom ostvarenju. Zbog svega toga, American Psycho je film koji svakako zaslužuje gledanje i, još više od toga, dublje posmatranje.

Izvori fotografija 1, 2, 3, 4