Da nekom tamo Encu Ferariju davne 1929. godine nije palo na pamet da napravi svoj automobil, Alfa Romeo bi ostao najveličanstveniji italijanski proizvođač, čije su kreacije rezervisane za one sa mnogo novca i isto toliko ukusa. Međutim, isti taj Enco Ferari jeste osnovao svoju kompaniju, a Alfa Romeo se kako su godine odmicale, orjentisao na luksuzne, ali ipak pristupačnije automobile. To je, kako se ispostavilo, bio odličan potez, jer je Alfa u toj klasi postavila standarde uživanja u vožnji koje nijedan automobil napravljen van Italije nikada neće postići. Uporedo sa automobilima sa 4 vrata, s vremena na vreme, Alfa je proizvodila fantastične kupee, a jedan od njih je i GTV.

Zamišljen kao 2+2 kupe, GTV je jedan od najlepših automobila iz sredine devedesetih, poznate po dekadenciji apsolutno svega, a posebno automobilskog dizajna. Pininfarina potpis ne treba da zavara, jer je jasno da je GTV poput Rasela Kroua na crvenom tepihu: bez obzira na frak i leptir mašnu, jasno je da ga nosi neotesani nasilnik. Za razliku od većine tadašnje konkurencije, GTV je jednom nogom ostao u osamdesetim godinama. Zapravo, ceo automobil je podređen geometriji: jedan dugačak pravougaonik čini stop svetla, četiri fara su krugovi, a prepoznatljiva maska je obrnuti trougao koji budi nedolične asocijacije više nego ikad. Izvajan kao mišić u grču, GTV je jedan od onih automobila koji svojom oštrinom poručuje da je maestralna kreacija koja će se lepiti za put, vrištati kroz krivine, u crvenoj zoni rikati kao lav, odbijajući da se kotrlja tromo poput nekog vršnjačkog bezobličnog komada metala.

Kada smo kod vrištanja u krivinama, GTV sa prednjim pogonom, za razliku od svog starijeg imenjaka, sigurno nije GranTurismo, ali sa motorima čija se snaga kreće od 144, pa do 240 konja, svakako jeste Veloce! U paleti motora koja se kreće od 1.8l rednog, pa do 3.2l V6, svaki će vas od mirovanja do stotke dovesti za ispod deset sekundi, a uz dovoljno praznog puta dovesti do bar 210km/h. Sa oko 1400kg, performanse neće mnogo zavisiti od težine saputnika, što je svejedno potpuno nebitno, jer su zadnja sedišta toliko upotrebljiva da se u njih ne može smestiti ništa veće od petogodišnjeg deteta. Sa tom konfiguracijom, udobnost je rezervisana samo za vozača i suvozača, opet pod uslovom da nisu preterano visoki i teški. Poželjno crvena kožna sedišta sa ugraviranim Alfinim logom i kokpit okrenut vozaču odaju utisak ozbiljnog sportskog automobila. I on nikako nije lažan, jer sa određenom količinom sreće možete dostići i do 254 km/h — ako se dokopate 3.2l V6 verzije. Još jedna cenjena verzija je Cup (na slikama), na bazi 3.0l V6, ograničena na svega 419 primeraka.

Naravno, svako ko ovoj Alfi pristupi sa realnom dozom entuzijazma, shvatiće da za između 5 i 10 hiljada evra ne dobija Ferari, ali da u postojećoj klasi za taj novac dobija najviše što jedan automobil može da pruži. Legendarne su priče o Alfinoj kvarljivosti, ali o njima ne treba dužiti, već još pre kupovine shvatiti da je sve u održavanju. Automobil na umoru će se uvek kvariti, a uz malo brige, poglavlje problematičnog održavanja jedne Alfe biće mnogo kraće. Prtljažnik, poput zadnjih sedišta ima obilje prostora, ukoliko je u njemu smešten ranac sa kupaćim kostimima i parom peškira.

Na kraju krajeva, GTV jeste letnji automobil rođen da se provlači kroz uske primorske ulice toplih gradova na jugu, ali nažalost nateran da se vozi i po manje sunčanom ostatku Evrope. U skladu sa duhom primorja, Alfa Romeo se pobrinuo da doda jedan retro detalj, a to je opcioni hromirani paktreger, koji se može montirati i na Spider verziju. Dovoljno mali za provlačenje kroz gradske gužve, a dovoljno praktičan da bez problema dođe do rivijere, GTV je savršen automobil za svakoga ko želi da zarad uživanja u vožnji od tačke A do tačke B ide i okolnim putevima.

 

Fotografije 1, 2, 3