Poslednji automobili kultnih kompanija često taj neslavni epitet nose sa jasnim razlogom. Prosto rečeno, bili su potpuno očajni. Pola američke autoindustrije je izumrlo jer su pravili automobile koji su se od modela roditeljskih kompanija razlikovali ili po značkama, ili po tome što su izgledali odvratno. I taj proces selekcije je trajao preko dvadeset godina, dok najslabiji nisu ispali iz igre. Vođen tom politikom (ako se politikom uopšte smatraju nesvesni, neprimereni, lenji i suicidalno glupi potezi) Fiat je na čelu sa Serđom Markioneom, koji će Zastavinu fabriku najverovatnije poslati u prevremenu penziju nedoraslim konkurentom Mini Countrymanu, servirao savršeno izbalansirani koktel otrova, i kao rezultat provereno pogrešnog poteza, Lancia, nekadašnja italijanska lepotica je sada na putu je da se zatvori.

Pre nego što počnem da verbalno bičujem, šutiram, udaram i gazim blistave umove koji stoje iza projekta Lanchrysler, moram da naglasim da je Chrysler 300C bio, na neki jako čudan način, jedan solidan automobil. Sa proporcijama iz crtanog filma, ali izgledom tenka, izdvajao se u gradskim gužvama i izgledao moćno, zrelo i samouvereno, pod uslovom da nije imao naknadno stavljene hromirane felne od bezbroj inča i gume debljine onih Hot Wheels autićima. U takvom izdanju, izgledao je kao groteskna interpretacija kočija, prilagođena modernom dobu i motorima sa unutrašnjim sagorevanjem. A kada smo kod motora, 5.7l HEMI i SRT8 su predstavljali zaista predivne opcije dostojne jednog modernog Mopara.

A onda se pojavila nova verzija. U godinama naftne krize pompezno reklamirana kao automobil pravljen u Detroitu, kog ponosno i lokalpatriotski voze ljudi iz Detroita, čije enterijere kreiraju takođe. Izgledao je manje drsko, ali elegantnije i civilizovanije, što je opet bilo sasvim u redu. Ali se cela predstava ubrzo pretvorila u farsu kada je ponosnom američkom tenku pod prisilom zalepljen znak koji su nekad davno nosili avangardni italijanski automobili. Ekvivalent ovom potezu je odenuti Orange County Choppers paterfamilijasa u bež odelo upareno sa roze košuljom i braon mokasinama, posaditi ga na Vespu i pustiti ga da takav na pijaci pet vekova starijoj od Deklaracije nezavisnosti kupi bocu vina i sve sastojke za pastu. Dok bi se televizijske kuće otimale za ekskluzivna prava na prenošenje takvog festivala groteske, automobilska industrija ne profitira od tupavih poluosmeha kiča i čipsa gladnog auditorijuma beživotno zalepljenog za kauč, već od proizvodnje automobila koji imaju kakvu-takvu upotrebnu vrednost ili bar nekakav kvalitet, poput niske cene, ako ništa drugo. A najveći kvalitet ovog automobila leži u tome što poseduje određenu težinu, te je kao takav pogodan za reciklažu i prodaju na kilogram.

I šta je tačno Markione mislio kada je ovakav projekat odobrio i nametnuo Chrysleru? Da će se prodavati među Jersey Shore generacijom Italijana koji žele predstavu izmišljenog patriotizma i nostalgije za zemljom koju nikad nisu niti će videti, ali ušuškanu u dobro poznat oblik maćehe Amerike? Verovatno, jer je broj prodatih automobila okvirno jednak broju opisanih Italoamerikanaca. Međutim, problem je pokušaj da se isti taj proizvod promašenog marketinga proda u Evropi. I ljudi su ga kupovali, ali je prava šteta što njih četvorica nikada neće da se susretnu na putu i razmene utiske o svom ne baš italijanskom ali ne baš ni američkom prevoznom sredstvu, jer su prosto predaleko jedan od drugog i verovatno ne pričaju nijednim zajedničkim jezikom. O ponudi motora, paketa opreme, potrošnji i dimenzijama mi ne pada na pamet da trošim redove, jer ako planirate da kupite ovaj automobil, bolje je da dobar deo novca poklonite sirotištu ili domu zdravlja i time uložite novac u nešto što ima svrhu na ovoj planeti, a od ostatka kupite Daewoo Matiz, kad vam već automobil očigledno ne treba. Ovo nije Lancia kakvu pamtim, kakvu uostalom svi mi pamtimo. Ovo je najobičniji promašaj koje će sahraniti još jednu veliku kompaniju predivne istorije i tradicije. Fiat treba da se stidi sopstvene lenjosti i suicidalnosti, uperene direktno u domaći brend, i to sve zbog profita, kog prosto neće biti. A čemu sve ovo? Tome što smo i mi potpisali pakt sa đavolom. Tome što će se isto dogoditi i fabrici Zastave u Kragujevcu kada Markione shvati da niko u Americi ne želi da kupi Fiat koji izgleda isto kao Mini Countryman, ali je napravljen znatno lošije i u koja je jednom od najvećih tržišta na svetu već ponudila automobil koji mnogi smatraju najgorim koji je ikad kročio na njihov kontinent. Svet može da živi bez Lancie, čak i Detroit bez Chryslera, ali za kraj postavljam pitanje može li Kragujevac da opstane bez Zastave?

 

Fotografije: Fiat